Osvrt dipl. pravnika Ozrena Slovića – U ROPSTVU STEREOTIPA

Ja nikada ne diskriminišem.  Ja nemam predrasude niti stereotipna ponašanja.

Koliko je ovo zaista tačno kada znamo da je današnja i ovdašnja ličnost toliko izložena upravo raznim stereotipnim stavovima različitih pojedinaca ili grupa.  Pitanjie upućeno devojci islamske veroispovesti zar ne bi trebalo da nosi hidžab, ili pitanje dečku pripadniku LGBT populacije kako to da nije feminiziran, najbolje oslikava besmisao takvog rezona, a količina takvih pitanja, njihovu rasprostranjenost. Naravno ne nužno iz loše namere, već najčešće iz neznanja. Ako neznanje ugrozi neku drugu ličnost, postavlja se pitanje istrumenata zaštite odnosno pravnog regulisanja problema.

U tom slučaju ne možemo da se pozivamo na neznanje, jer ono je skrivljeno, umišljajno od momenta odbijanja da naučimo. A stereotip je često samo jedan stepenik do diskriminacije koja se suštinski svodi na nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva.

Zamislite sledeću situaciju: Na razgovoru za posao vas poslodavac odbije zbog vašeg seksualnog opredeljenja ili zbog toga što imate dugu kosu, pirsing i sl. Poslodavac u našem primeru polazi od stereotipa da ste vi neozbiljni, da ste možda skloni prekomernoj upotrebi alkohola i droga te da nužno niste u stanju adekvatno da obavljate posao za koji ste konkurisali. Da li u ovoj situaciji postoji diskriminacija?

Ako u konkretnom primeru, vi posedujete sve potrebne kvalifikacije jednako kao i ostali kandidati za posao, ali Vam je šansa uskraćena zbog toga što ste odredjene seksualne orijentacije ili zbog nekog vašeg drugog ličnog svojstva, diskriminacija postoji i vaše pravo je povredjeno.

Diskriminacija po bilo kom osnovu je zabranjena važećim propisima Republike Srbije i Ustavom kao najvišim pravnim aktom naše zemlje, kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i drugim ratifikovanim međunarodnim propisima, što znači da se onima koji su diskriminisani garantuje određena pravna zaštita, a diskriminatorima zakonska sankcija.

Međutim da li je jedino rešenje pravna zaštita odnosno sankcija? Da li su institucije jedino pozvane da rešavaju ovo pitanje? Kakva je u svemu tome naša uloga?

Diskriminaciju može izvršiti svako, može se desiti bilo kome, bilo kada i bilo gde, namerno ili iz neznanja.

Promišljanje svakoga od nas o nekom drugom, neretko je prepleteno stereotipima i predrasudama. U stanju smo da ,,na prvu loptu“ nekoga ocenimo kao dobrog ili lošeg, obrazovanog ili neobrazovanog, pa čak i njegovu/njenu veroispovest ili seksualnu orijentaciju. Izopštićemo nekoga iz društva samo zato što možda nije dovoljno lep, ne svidja vam se njegova profesija, kako je obučen ili područje iz koga dolazi, a da nećemo ni biti svesni da smo pod uticajem stereotipa. Neretko i onaj koji je stao u odbranu ugroženoga i sam bude napadnut. Ukoliko je njegov stav manjinski zastupljen u grupi, vrlo verovatno će biti ismevan. Takodje i sam diskriminisani često postane diskriminator. Na taj način, ekvivalentno raste broj i diskriminisanih i diskriminatora. Da bismo bili svesniji ovih primera u našoj svakodnevnici, moramo se zamisliti pre nego što npr. izgovorimo neki stereotip, pre nego li nekoga osudimo, izopšimo isključivo što je po bilo kom svojstvu drugačiji od nas.

Jedan od efikasnih načina detektovanja ove pojave je Forum teatar koji predstavlja svojevrsnu platformu za isprobavanje što više rešenja, gde se na kreativan način onsažujemo da delujemo i da se suočavamo s problemima svoje zajednice- ličnim, pravnim, socijalnim…Svaki momenat našeg življenja možemo pretvoriti u mini forum teatar, u sociološki eksperiment gde ćemo se staviti u ulogu ugroženog ili žrtve i ponuditi što više mogućih rešenja ili modela ponašanja. Kada razumemo nekoga ko je potlačen, nad kim je vršena diskriminacija po bilo kom osnovu, prirodno osetimo potrebu da nešto promenimo i postajemo sredstvo odnosno glavni akter socijalne promene.

Svaki počinilac ima svoj psihološki momenat prema ,,delu“. Kada to razumemo, razumećemo i prirodu dela, počinioca ili žrtve, a onda smo u stanju da kvalitetnije zaštitimo i tuđe i svoje pravo, bilo u funskciji naše profesije, bilo iz pozicije građanina. Nije dovoljno problem diskriminacije gledati kroz prizmu pukog slova na papiru, normativnog okvira odnosno institucionalne zatite već povređenog prava. Pre nego što se javi potreba za pravnom zaštitom, potrebna je prevencija u vidu znanja, konstantne edukacije, budjenje svesti. Iako empatičnost, kažu, danas nije na ceni, namera jeste da pokušamo buti iskreni prema sebi, da se podsetimo na uvek poželjnu dozu samokritičnosti, te krenuvši od ,,svoje kuće“, živimo zajedno u zdravijem društvu. A ukoliko je vaše pravo već povredjeno aktom diskriminacije, svakako da postoje mehanizmi zaštite tog prava i oni koji umeju te  mehanizme i iskoristiti.

 

Ozren Slović,

Dipl. pravnik,

Učesnik programa ,,Branitelji i braniteljke manjinskih prava“ u organizaciji Instituta za Evropske poslove, u Jagodini od 1. do 6. jula 2019. godine.

(Visited 426 times, 1 visits today)

You might be interested in